Би Цхрис Гринтер, on July 25th, 2011 This Monday I am departing from the usual Arctiinae for something completely different – a microlep! This is a Nepticulidae, Stigmella diffasciae, and it measures in at a whopping 6 мм. I can’t take credit for spreading this moth – all of the nepticulids I have photographed are from the California Academy of Sciences and spread by Dave Wagner while he was here for a postdoctorate position.
The caterpillars mine the upper-side of the leaves of Ceanothus and are known only from the foothills of the Sierra Nevada in California. If you’re so inclined the revision of the North American species of the genus is freely available here (.пдф).
 Stigmella diffasciae (Нептицулидае)
Би Цхрис Гринтер, 22. јула, 2011 It’s been a little while since the last GOP challenge, али this is a softball. I’m hoping they were just too lazy to find a more suitable image…
Би Цхрис Гринтер, on July 19th, 2011 What would Jesus do if he had some free time – maybe cure a disease, end a war, or feed the starving – but nah, everyone sees that coming. Why not shock them to the core – burn your face on a Walmart receipt! Барем, that’s what a couple in South Carolina believe to have found, a Walmart receipt with Jesus’s face on it. This isn’t exactly new or exciting, humans have a wonderful ability to recognize a face in just about anything. Jesus and other characters “appear” on random things all the time, and even in 2005 a shrine was built to the Virgin Mary around a water stain in a Chicago underpass.
Pareidolia anyone? Заправо, that face looks pretty convincing, I’m not too sure this wasn’t just faked or “enhanced”. The closeups even look like there are fingerprints all over it. Since I don’t have a walmart anywhere near me or a walmart receipt on hand I can’t determine how sensitive the paper is and how easy it would have been to do – but how long do you think before it shows up on ebay? У сваком случају, it looks much more like James Randi to me than Jesus (at least we actually know what Randi looks like!).
 from CNN
Би Цхрис Гринтер, 18. јула, 2011 Тамо на Артхропода, колега блогер СФС Мајкл Бок дели слику свог теренског другара, Плугг зелену трее фрог. My first thought was of a similar tree frog that haunted welcomed me everywhere I went in Santa Rosa National Park, Костарика. Непотребно рећи, Costa Rica instills a sudden habit of double checking everything you are about to do. This species is known as the milk frog (Phrynohyas venulosa) for their copious amounts of milky white toxic secretions. One of the first stories Dan Janzen told me while while I was with him at Santa Rosa was about this species – and accidentally rubbing his eye after holding it. Thankfully the blindness and burning was only temporary.
 Milk Frog: Phrynohyas venulosa
Би Цхрис Гринтер, 18. јула, 2011 I’ll keep the ball rolling with Arctiinae and post a photo today of Ctenucha brunnea. This moth can be common in tall grasses along beaches from San Francisco to LA – although in recent decades the numbers of this moth have been declining with habitat destruction and the invasion of beach grass (Ammophila arenaria). But anywhere there are stands of giant ryegrass (Leymus condensatus) you should find dozens of these moths flying in the heat of the day or nectaring on toyon.
 Ctenucha brunnea (Еребидае: Arctiinae)
Би Цхрис Гринтер, 12. јула, 2011 Као што сте можда претпоставили, тема није тако шокантна као што мој наслов сугерише, али нисам могао а да не пређем из чланка Гардијана. Заиста ми је смешно када наиђем на било шта што каже да научници јесу “запрепашћен”, “збуњен”, “шокиран”, “збуњен”, – Претпостављам да је то тема за неки други пут… Ипак а стварно cool butterfly has emerged at the “Sensational Butterflies” exhibit at the British Museum in London – a bilateral gynandromorph! The Guardian reports today that this specimen of Papilio memnon just emerged and is beginning to draw small crowds of visitors. I know I’d love to see one of these alive again – although the zoo situation would take away quite a bit of the excitement. I think the only thing more exciting than seeing one of these live in the field would be to net one myself!
One little thing tripped my skeptical sensors and that is the quote at the end of the article taken from the curator of butterflies, Blanca Huertas. “The gynandromorph butterfly is a fascinating scientific phenomenon, and is the product of complex evolutionary processes. It is fantastic to have discovered one hatching on museum grounds, particularly as they are so rare.”
Добро, I don’t specifically see how these are a “product of … evolutionary processes” inasmuch as све life in све forms is a product of evolution. These are sterile “glitches” that are cool, but not anything that has been specifically evolved for or against. Perhaps it would be more adept to call this a fascinating process of genetics (which the article actually describes with accuracy). такође – butterflies emerge as adults and hatch as caterpillars – but that’s just me being picky.
Би Цхрис Гринтер, on July 11th, 2011 Today’s moth is a beautiful and rare species from SE Arizona and Mexico: Lerina incarnata (Еребидае: Arctiinae). Like many other day flying species it is brilliantly colored and quite likely aposematic. After all, the host plant is a milkweed and the caterpillar is just as stunning (испод).
 Lerina incarnata (Еребидае: Arctiinae)
This image of an old, spread specimen hardly does the animal justice, but one lucky photographer found a female ovipositing at the very top of a hill outside of Tucson, Аризона. While you’re at it go check out some of Philip’s other great photographs on SmugMug.
 Lerina incarnata - Philip Kline, BugGuide As I mentioned above this moth also has an equally impressive caterpillar that feeds on Ascleapias linaria (pineneedle milkweed).
Би Цхрис Гринтер, 5. јула, 2011 
Чини се као да је надмоћ урбаних легенди које укључују инсекти пузе на нашим лицима док спавамо. Најпознатији мит је нешто на линији “једете 8 спидерс годишње, док спава“. Заправо кад гоогле да се број креће од 4 то 8… до пола килограма? Није изненађујуће ствари се тако претеране мрежи, поготово када је у питању икада толико популаран Арацхнопхобиа. Сумњам Просечан Американац поједе више од неколико паука на целој својој живота; Ваш дом једноставно не треба бити пуно толико паукова да они заврше у устима сваке ноћи! Сличан мит је и даље мит, али уз зрно истине – да Ирвинг укопати у вашем мозгу ноћу полагања јаја. Није тачно да су људски паразити Ирвинг (срећу), али имају предиспозицију да пузи у чврсто, влажне места. Могуће је да је то била честа појава у довољно Ие Олде Енглеска да ухолажа зарадила ову ноторну име. Бубашвабе су и документовали као уха спелункерс – али свака цравли инсект који би могли бити ходање на нас ноћу могао евентуално завршити у једном од наших отворе.
Ја сам ипак нисам чуо за мољац пузећи у уху док нисам наишао ова прича данас! Претпостављам збуњен Ноцтуид некако завршио у уху овог дечака, мада ја не могу а да не да се пита да их је ставио… Мољаца нису обично слетање на људе док су спавали, нити су они који склони да нађу влажну, уских грла. Али онда опет све је могуће, неки ноцтуидс да пузи испод коре или оставља у току дана за безбедан скривања. Чак сам наишао друга прича једне ушне мољца формира УК (Није да Дејли мејл је реномирана извор).
Природно, неки лењи извори вести су коришћењем фајл фотографије “мољаца” уместо да копирате фотографију из оригиналне приче. То је екстра урнебесно јер је један од слика користе је од нове врсте мољца описаних прошле године Бруце Валсх у Аризони. Литхопхане лееае је приказана на мом блогу два пута пре него што, али никад овако!
На завршној напомену овде је песма Роберт Цординг (Такође где горе слика је пронађен).
Размислите о овом: мољац лети у мушким уво
Један обичан вечери од неосетних задовољстава.
Када мољац беатс крила, сви ветрови
Земље окупљају у уху, урлик као да се ништа
Он никада није чуо. Он се тресе и тресе
Његова глава, има његова супруга копају дубоко у његово ухо
Са К-Тип, али урлик неће престати.
Чини се као да сва врата и прозори
Од његове куће су одува у једном-
Чудно игра околности над којима
Он никада није имао контролу, али који је могао да игнорише
До вечери нестао као да је имао
Никада га живео. Његово тело више не
Чини његова; вришти у боловима да удави
Од ветру унутар његовог уха, и проклиње Бога,
Ко, пре сати, био бенигни генерализација
У свету иде заједно довољно добро.
На путу до болнице, његова супруга стопс
Ауто, говори свом мужу да изађем,
Да седи у трави. Нема ауто светла,
Но Стреетлигхтс, није месец. Узима
Батеријска лампа из за рукавице
И то држи поред уха и, невероватно,
Мољац лети ка светлу. Његове очи
Влажне. Осећа се као да је он изненада је поклоник
На обали неочекиваног света.
Када легне назад у трави, Он је дечак
Опет. Његова жена је сија лампу
У небо и постоји само тишина
Он никада није чуо, и мали пут
Од светло иде негде он никада није био.
- Роберт Цординг, Заједнички живот: Песме (Форт Лее: ЦаванКерри Притисните, 2006), 29-30.
Би Цхрис Гринтер, 30. јуна, 2011 
 Мицронецта Сцхолтз Брда европског села су живи у хору љубавни, сцреаминг, мале водене Бугс. Мало изнад инсеката, Мицронецта Сцхолтз (Цорикидае), мери невероватних 2,3 мм, а опет лако производи звук кликања/зујања чујно за човека ухо изнад површине воде. Да би то у перспективу: скоро је немогуће да чујете некога како говори под водом док стоји поред базена, па ипак, овај минутни инсект ствара довољно гласан клик да би га погрешили за земаљског артропода. Иако то не звучи превише импресивно када смо окружени другим гласним инсектима попут цикада, М. сцхолтзи испада запањујуће гласна животиња када узмете у обзир величину тела и медиј кроз који се звук шири да би стигао до нашег уха. Ставите у бројке до које интензитет кликова под водом може досећи 100 дБ (Ниво звучног притиска, СПЛ). Скупите нас у свет инсеката и ова производња звука је једнака а чекић на истој удаљености! Па шта је, забога, дозволило овој малој буби да направи ову буку и да се извуче у свету пуном предатора?
Аутори природно истичу колико су ови резултати изненађујући. Прва ствар која постаје очигледна је да чамџије на води не смеју имати слушне грабежљивце јер у основи пливају около правећи највећу физичку буку за било коју малу животињу било где. Заиста ово није превише изненађујуће јер су већина подводних предатора строго визуелни ловци (ларве вретенца, водене бубе и бубе итд…). Врло је вероватно да је сексуална селекција водила развој ових стридулаторних позива до тако запањујућих нивоа. Друга ствар која нас највише изненађује је јасна када нацртате колико су гласни ови инсекти у односу на величину њиховог тела. На врху графикона је добри делфин (Т. трунцатус) са својим чувеним сонаром. Али највећи изузетак је заправо наш мали инсект у доњем левом углу са највећим односом између звука и величине тела (31.5 са средством од 6.9). Ниједна друга позната животиња није ни близу. Међутим, вероватно је да би даље испитивање других водених инсеката могло дати сличне, ако не и више изненађујуће резултате!
Да будем тачнији о “сцреаминг”, бубе (грешке у овом случају су тачне; Цорикидае припадају реду Хемиптера – праве грешке) вероватно ће бити узбудљиви – трљање два дела да би се створио звук уместо да се издише ваздух, бубњање, итд… У чланку аутори спекулишу да је “sound is produced by rubbing a pars stridens on the right paramere (genitalia appendage) against a ridge on the left lobe of the eighth abdominal segment [15]”. Without pulling up their citation, it appears that stridulation by males in the genus is well documented for mate attraction. And as you would expect, news outlets and science journalists read “genitalia appendage” and translate that to penis: and you end up with stories like this. The function of the parameres can be loosely translated to similar to mandibles in that they are opposing structures (usually armed with hairs) for grasping. The exact use of them may differ by species or even orders, but they are very distinct form the penis (=aedeagus) since they simply help facilitate mating and don’t deliver any sperm. So in reality you have genital “claspers” with a “pars stridens”. А најбоља илустрација парс стриденса је завршена на стари блог Арцхетипе. Ова структура је испод означена жутом бојом (и случајно постоји на стомаку мрава). Али укратко – то је обична жљебљена површина слична дасци за прање веша. На крају горе цитирану реченицу треба превести на “две структуре на врху стомака које се трљају једна уз другу као да шкљоцају два прста”.
 Детаљ парс стриденс (у жутом) на четвртом трбушном тергиту код радника Пацхицондила виллоса (Скенирајући електронски микрограф, Роберто Келер/АМНХ) Continue reading The incredibly loud world of bug sex
Би Цхрис Гринтер, on June 20th, 2011 I’m going to keep the ball rolling with this series and try to make it more regular. I will also focus on highlighting a new species each week from the massive collections here at the California Academy of Sciences. This should give me enough material for… at least a few hundred years.
 Grammia edwardsii (Еребидае: Arctiinae) This week’s specimen is the tiger moth Grammia edwardsii. Up until a few years ago this family of moths was considered separate from the Noctuidae – but recent molecular and morphological analysis shows that it is in fact a Noctuid. The family Erebidae was pulled out from within the Noctuidae and the Arctiidae were placed therein, turning them into the subfamily Arctiinae. OK boring taxonomy out of the way – all in all, it’s a beautiful moth and almost nothing is known about it. This specimen was collected in San Francisco in 1904 – in fact almost all specimens known of this species were collected in the city around the turn of the century. While this moth looks very similar to the abundant and widespread Grammia ornata, close analysis of the eyes, wing shape and antennae maintain that this is actually a separate species. I believe the last specimen was collected around the 1920’s and it hasn’t been seen since. It is likely and unfortunate that this moth may have become extinct over the course of the last 100 years of development of the SF Bay region. Grammia, and Arctiinae in general, are not known for high levels of host specificity; they tend to be like little cows and feed on almost anything in their path. So it remains puzzling why this moth wouldn’t have habitat today, even in a city so heavily disturbed. Perhaps this moth specialized in the salt marsh areas surrounding the bay – which have all since been wiped out due to landfill for real-estate (1/3 of the entire bay was lost to fill). Or perhaps this moth remains with us even today but is never collected because it is an evasive day flying species. I always keep my eye out in the park in spring for a small orange blur…
|
Скептицизам
|
